SRPSKA ARMIJA
PRUDNIKOF SELF PORTRAIT
Rodjen 1939 godine u Uzicu od oca Rusa i majke Srpkinje. Od 1946 zivi u Beogradu. Upisao Akademiju likovnih umetnosti ali vec u prvoj godini prelazi na Akademiju za primenjene umetnosti – Odsek grafickog dizajna.
Od 1968. godine povremeno zivi i radi u Becu i Milanu. Dobio je vise medjunarodnih nagrada za graficki dizajn i dizajn namestaja i keramike, a poseban uspeh smatra predstavljanje Italian-designi van Italije.
Krajem 1975 godine sudbinskom igrom slucaja skoro sasvim se posvecuje slikarstvu. Iako je najvise poznat po portretima u poslednje vreme ga privlace vece kompozicije. Izlozbe – imao vise samostalnih izlozbi u zemlji i inostranstvu.
"SVAKO KO IMA NEKI TALENAT IZDVAJA SE U DRUŠTVU OD RANOG DETINJSTVA I ON GA USMERAVA KAKO DA SE PONAŠA PREMA OKOLINI. BEZ OBZIRA NA TO, ONO ŠTO JE NAJVAŽNIJE I ŠTO FORMIRA SUDBINU UMETNIKA, ALI I DRUGIH, JE LJUBAV KOJU OSEĆAJU PREMA ONOME ŠTO RADE. PITATE SE ZAŠTO LJUBAV NIJE UZVRAĆENA? RADILI STE ONO ŠTO STE VOLELI, ALI TO NIJE DOVOLJNO, KAO ŠTO NIJE DOVOLJNO DA VOLITE, A DA VAM NA LJUBAV NIJE ODGOVORENO."
piše: Marija Bumbić
1. Kad i kako ste postali svesni svog talenta i da li ste ga od nekog iz porodice nasledili? Da li je talenat, za Vas, genetski, božji ili neki drugi dar?
Iako živimo u 21. veku, a to znači da čovečanstvo dugo postoji, mi ne znamo mnogo o našem poreklu. Ne verujem ni da je nešto o nastanku raznih talenata otkriveno, pa se ja ne bih upuštao u razotkrivanje te istine. Pretpostavljam da su ljudi, kad je počela priča o talentima, pošli od onih koji su se izdvajali, u bilo kom smislu, od onog sveta koji se samo brinuo o opstanku. Ako se beba odmah po rođenju već upoređuje sa majkom ili ocem, što je normalno, tom logikom moramo da idemo i kad razmisljamo o talentu, koji deca često preuzmu od jednog ili drugog roditelja! Iako geometar, moj otac je odlično crtao, a njegov rođeni brat je bio profesionalni slikar, ali ga, na žalost, nisam upoznao jer su ga Nemci ubili (sto za jednog Nemca) dok sam bio sasvim mali. Poznajem samo njegove izvanredne crteže. I moja majka je veoma uspešno heklala i štrikajući skladno sklapala boje. Moj sin ima iste talente kao i ja, ali u drugoj formi: ja sam voleo da pevam, on komponuje muziku, ja sam slikar, on će možda biti vajar ili arhitekta itd.
2. Koliko je Vaš život, ne samo umetnički, bio i jeste određen talentom koji posedujete i kako razmišljate o svom i talentu uopšte?
Svako ko ima neki talenat izdvaja se u društvu od ranog detinjstva i on ga usmerava kako da se ponaša prema okolini. Moram da naglasim da ne smatram talentom samo slikanje, pevanje… već i bavljenje sportom, dobrim smislom za biznis i još puno toga što jedno društvo obogaćuje. Na žalost, najmanje je talentovanih za bavljenje politikom.
Što se mojih talenata tiče, imao sam ih više. Žao mi je što nisam imao današnje iskustvo i što svakom talentu koji sam posedovao nisam posvetio dovoljno vremena, u pravo vreme. Bez obzira na to, ono što je najvažnije i što formira sudbinu umetnika, ali i drugih, je LJUBAV koju osećaju prema onome što rade. Ta ljubav tera na rad, a veliki rad na nova otkrivanja, ostvarenja. Umetnik može o sebi nešto da kaže tek kad postane dobro informisan o drugima, što je veoma teško ako si okrenut svom radu i usavršavanju. Meni se u svoj mojoj tragediji, jer ne slikam pet poslednjih godina, desio internet, kome mogu da zahvalim za mnoge kontakte u svetu koji su mi dali i daju podršku, najveću moguću, i koji me podstiču da istrajem i da verujem da sam još umetnik – slikar.
3. Za stvaranje dela, osim talenta, šta je po Vama još neophodno?
Veoma je važna podrška društva u kome živite. Po meni, talenat je povezan sa velikom ljubavlju prema onome čime se bavimo i ne treba se obazirati ni na kakve probleme vezane za naš pošao. I ovde je ljubav "slepa" ! Tera nas da idemo napred, da imamo i ambicije da to svima pokažemo, pa ako naiđemo i na podršku, ona nam održava tu ljubav, razvija talenat! To se sve lepo završi ako vas okolina poštuje, ali ako to nije slučaj, šta vam ostaje na kraju života? Pitate se zašto ljubav nije uzvraćena? Radili ste ono što ste voleli, ali to nije dovoljno, kao što nije dovoljno da volite, a da vam na ljubav nije odgovoreno. Vreme je brzo prošlo, a čemu?
4. Nije retko da se slikari bave i dizajnom. Dobar primer je slavni Salvador Dali. Počeli ste i Vi kao dizajner. Kojim ste se formama najviše bavili i da li i danas ponešto dizajnirate?
Ne poznajem dovoljno Dalijevo delo, ni slikarsko, ni na polju dizajna. Malo čudno zvuči, ali mladi umetnik koji ima šta svoje da kaže, gleda druge umetnike površno, čisto informativno i, iscrpljujuće radeći, izvlači postepeno iz sebe ono što na određenom stepenu razvoja može da da.
Sećam se Dalijeve fotelje u obliku usana. Bila je vrlo karakteristična. Dali je umetnik najvećeg formata! Ja sam počeo da se bavim dizajnom kad sam sa jedne izložbe dizajna u Beogradu izašao ravnodušan i vraćajući se kući izmislio sam čašu za dve upotrebe. Tako je počelo, provokacijom koja izaziva reakciju, ako si kreativan.
Tako sam počeo i da slikam, iako sam se bavio dizajnom u Italiji. Sreo sam u Skadarliji jednog kolegu koji nije uspeo da me nacrta. Kod kuće sam bezuspešno pokušavao da nacrtam sebe. Posle duge pauze, ništa mi nije polazilo za rukom, iako sam nekad bio najbolji crtač na Akademiji. Želeći da povratim samopoštovanje, da sebi dokažem da sam dobar, nastavio sam mnogo i uporno da radim da bih dostigao današnji nivo. Velik rad i uticaj okoline i svakodnevnog života, pozitivan ili negativan, zatim umetnikove potrebe, patnje i razočaranja najviše utiču na umetnika kao stvaraoca. Ako si slikar i imaš ženu koju voliš, a postoji i patnja zbog velike želje za njom, naslikaćeš je sa toliko emocija da može da ti je zameni ona na platnu. Velika ljubav će iznedriti i dobru sliku.
5. Vaši veliki oglasi u novinama, na celoj ili pola strane, bili su grafički "drugačiji", a sadržajno novi, provokativni i, moglo bi se reći, prudnikovski. Šta ste, osim samoreklame, želeli ovim oglasima i zašto ih već poduže nema?
Ti oglasi su meni odavno postali najbolja komunikacija sa ljudima, sa mogućim klijentima i mnogi me po tome znaju. Kad sam na početku karijere davao brojne intervjue, oni su često bili skraćivani, a i pitanja i odgovori nezadovoljavajući. Ja sam, razmišljajući, našao način koji mi je više odgovarao. Preko oglasa se više kaže s manje reči, a likovno su bogatiji, mnogo efektniji, mnogo ste zapaženiji. U moru intervjua treba znati izdvojiti se.
Taj moj nacin su posle koristili i drugi, pa sam i tu bio avangardan.
Ti oglasi koštaju mnogo i meni je žao što sada za njih nemam novca.
6. Da li je poziv International Association of Business Leadersa (najbolji danas u biznisu u svetu) u junu 2002. godine da se učlanite u njihov klub posledica vašeg dizajnersko-likovnog rada, ili nečeg drugog i zašto ste ovu ponudu odbili?
Predstavljajući se na internetu svojim delom…slikarstvom i radom na dizajnu, cini mi se da sam ja sam i tu imao svoj način, koji me je izdvaja od drugih. Možda su mali doprinos tome dale i moje slike? Proslog leta je u poseti bio jedan naš stručnjak za marketing ( živi u Italiji ), koji je rekao: "Ako imaš dobru robu i reklamiraš je preko interneta, svi će znati da imaš dobru robu, i obratno". Ja se s njim apsolutno slažem, a dokaz je i ovaj poziv za članstvo u "Svetsko udruženje biznismena", koji sam dobio i odbio. Kako sam mogao da prihvatim da budem njihov član, kad se, kao najnormalnije, pretpostavlja da takav jedan član ima viši standard i da može da učestvuje na konferencijama širom sveta. A ko sam ja ovde …niko i ništa. To što sam i počasni član Francuske akademije nauka i umetnosti, kao i drugih svetskih udruženja, to ovde samo "bode oči".
7. U mladosti ste živeli u Italiji i u nju se često vraćali. Da li su veliki italijanski umetnici imali uticaja na vaše okretanje slikarstvu, naročito portretu, i na vaše opredeljenje za realistički stil u vreme dominacije apstraktne umetnosti?
Ja sam prvi put otišao u Italiju 1968. godine, jer sam dobio nagradu na međunarodnom konkursu "SORMANI", za "Nove ideje u dizajnu nameštaja". Posle nagrade koju sam primio, ponudili su mi da ostanem u Italiji. To je bilo zaista pravo vreme u dizajnu za nove ideje, pronalazili su se novi materijali…i oni su me mnogo cenili, a dokaz je da sam ulazio i u selekciju "ITALIAN –DESIGN" i van Italije. Taman kad je trebalo da učvrstim svoju poziciju u Italiji, zbog jednog " ljubitelja" moga slikastva iz Beograda, koji je u isto vreme živeo u Milanu baveći se uličnom krađom, a u pasošu imao moje prezime, ja nisam dobio produžetak radne dozvole. Taj " ljubitelj" moga slikarstva i "otmenog" prezimena, je bio vise puta gost emisije "Crni biseri" Vanje Bulica na TV POLITICI. Posle osamnaest godina ja saznajem zasto mi nisu produzili radnu dozvolu!
Kakva sudbina!
Moje okretanje slikarstvu se desilo već spomenutom provokacijom u Beogradu, kad me je crtao jedan moj kolega u Skadarliji, ali više od toga je, možda, uticao moj prevelik rad u Italiji na dizajnu i zasićenost apstraktnim formama. Počeo sam da slikam i vratio se detinjstvu i realizmu, koje je školovanje na Akademiji prekinulo. U poslednje vreme rada u Italiji čak sam počeo i realističku skulpturu da unosim u svoje kreacije nameštaja!
Nije, dakle, na mene uticao ni ovaj, ni onaj slikar. Ja sam sve to nosio u sebi i samo se čekao momenat da počnem da slikam.
8. Kako stvarate portret – po narudžbini, preko fotografije, poziranjem osobe čiji portret radite – i kako su nastali portreti Tita i Miloševića?
Današnje vreme je vreme žurbe za novcem, nervoze i teško možete naći nekoga ko hoće da pozira, pa smo mi umetnici prinuđeni da radimo sa fotografije. Velika je razlika između naših portreta i portreta koji su radili stari majstori. Oni su radili sa manje napora, jer su pred sobom imali trodimenzionalni model, pa su njihovi portreti zbog toga bili ubedljiviji. Ja ne znam ko je mene smestio u ovo nesrećno vreme, ali ja tu ništa ne mogu. Moram da se mučim više nego stari majstori, bez mogućnosti da postignem njihov reziltat, iako nisu talentovaniji od mene! Potrebno je biti veoma radoznao, zavirivati u unutrašnjost osobe koju slikaš, a svaka je drugačije sastavljena. To može samo neko ko voli ljude, a to žnači tražiti i isticati njihove pozitivne osobine. Moja slika nije ružna. Dosta je užasa oko nas! Davno je "Galerija portreta" u Tuzli raspisala konkurs: "Tito u delima likovnih umetnika",ali moj portret tada nije prošao, iako je poznati umetnik fotografije Nikola Bibic, koji je cesto Tita fotografisao, rekao da nije video bolji portret Tita…..a prošlo je pet portreta Safeta Zeca! Posle mi je Kabinet predsednika Tita naručio jedan portret, koji je štampan i kao marka i kao razglednica za Muzej "25. maj". Valjda je bilo normalno da mi neko naruči i portret Slobodana Miloševića 1989. godine, koji su potom štampali. Prvo su ga naručili od Olje Ivanjicki, iako se ona ne bavi realističkim portretom, ali ga je uradila.
Portret, inače, završim za skoro isto vreme kao jednu veću kompoziciju. Gledajući nesmenjiva lica na TV ekranu, smučilo mi se da radim portrete, jer radeći veću kompoziciju pružam mnogo veće zadovoljstvo ljubiteljima mog slikarstva. Pruža mi se prilika da se posvetim i drugim interesantnijim temama. Uzgred da kažem da me zbog tog portreta Miloševića teraju iz stana i već pet godina ne slikam…
9. Da li vam se dogodilo da neko lice bude "neuhvatljivo" za Vašu kičicu, da ne možete na platno da prenesete ne njegov fizički izgled, već karakter, unutrašnje biće, nevidljivo JA? Koliko vam je bitno da portret bude verna slika osobe, da na nju zaista liči i da bude lako prepoznatljiva?
To meni nije moglo da se desi, jer slikati portret za mene je uvek bio novi izazov. To je nešto po čemu sam bio poznat. I prilikom biranja fotografija, a lično snimam, izaberemo onu koja potpuno odgovara toj osobi. A mi nismo na svakoj fotografiji "prepoznatljivi i pravi mi"! Jedamput mi se desilo da sam radio portret ćerke jednog gospodina. On je izabrao fotografiju, a ne ona, ja sam se maksimalno trudio, ali nije vredelo…njoj se nije izabrana fotografija dopadala, pa ni slika. Ona sebe nije takvom doživljavala. Sada veoma pazim na to!
10. Na skoro svim Vašim slikama pozadina je tamna ili sfumatično zamagljena, često skoro crna. Je li Vaša paleta, kao i svetlost fokusirana na deo slike, odraz vaše duše?
Mozda sa umetnikom o tome ne treba razgovarati…..On radi kako radi, a verovatno rezultat svega toga je ono iskustvo sto je nagomilano u njemu i njegovim precima.
Moj otac je kao dete sa roditeljima dosao iz Rusije ! Kakvo je njegovo poreklo i poreklo moje majke..seljanke sa Zlatibora…Ko to moze da objasni ….to su cudne stvari.
A zahvaljujuci mojoj babi po majci, ja sam se cak i rodio!?
Moja majka je iz Prokuplja dosla u Uzice da me abortira…..bio sam u tom trenutku nezeljeno dete, ali me je baka spasla!
Uvek zaplacem kad pomislim na moga dedu, poznatog trgovca u Uzicu, baki, uopste na sve te uspomene…Ko ce to da mi objasni ?
Mnoge stvari ne znam, pa ni zasto tako slikam….. Ja mogu da razmisljam i da kazem, da i u susretima sa ljudima pamtim samo one najvaznije, sustinske stvari, koje je neko rekao. A zasto ja to tako razmisljam i zasto se isto tako ponasam na platnu, isticuci ali nezno, bitne stvari za slikanu osobu, a ne cineci je ruznom, to je mozda za psihologa objasnjivo ili veoma obrazovanu osobu. Uostalom…to ja radim potpuno podsvesno i iskreno, jureci te rezultate koje imam u glavi, a koji su postavljeni ko zna kada! Vazno je ponoviti…pravi umetnik radi emocijama, a da nije tako bilo bi mnogo umetnika….dovoljno bi bilo biti nacitan….obrazovan !
A zna se da nije tako. Teorija i rad na slikarskom " terenu" su dve stvari.
Mozda je takva atmosfera na slici posledica moje želje da portretisanu osobu stavim u prvi plan i istaknem ono najbolje u njoj. Veliku ulogu ima tu i nivo estetika, i tu sam ponosan na moga sina koji je to pokazivao jos u ranoj mladosti, kao i kriticki duh.
Ja mislim da ne posedujem taj racionalan kriticki duh, vec podsvesno osetim da nesto nije u redu i reagujem kreativno, ili sam bar reagovao kreativno.
Ne kaze se uzalud…." Na mladjima svet ostaje"!
Mada imam svoju utesnu varijantu: "Covek ima odredjeni kapacitet kreativnosti, pa ako je nasilno prekinuta, onda moze da se manifestuje i u poznijim godinama!".
Nadam se da se ovome niko nece nasmejati?
A slika mora da ima svoj zivot, sopstveni prostor u kome se nalazi neko ili nesto…..Zasto bi ste vi inace i prilazili nekoj slici….da otkrijete tu malu tajnu, njenu lepotu…koja nije isto, sto i ono napolju. I sam stan ima svoju atmosferu, koju mi kreiramo, a slika je dopunjuje….sa vise ili manje uspeha….zavisno od vlasnika koji je izabrao sliku.
11. Uradili ste nekoliko portreta prelepe operske dive Jadranke Jovanović, kao i više slika na kojima su likovi muzičari. Kako su nastale te slike i kakav je Vaš odnos prema muzici, kao drugoj velikoj umetnosti? Ima li muzike na Vašim platnima?
Ja sam nekad govorio da više volim da pevam nego da živim. Kako mi sada to čudno zvuči, ali tada, za vreme studentskih dana, kad sam voleo da pevam i imao veliki ruski glas, borio sam se sa krajnicima, koji su me, valjda, i omeli da nastavim sa pevanjem. Pevanje mi je bila najvažnija stvar na svetu! Naravno, muzika je ostala i dalje deo mog života i bez nje ne mogu da radim, a i za slike sa tom temom će mi, valjda, biti sve veća potreba, s obzirom da u ovim godinama, posle svega, tragediju ni u kakvom obliku ne mogu da podnesem.
Posle jednog veoma lošeg iskustva, kad su naručioci portreta bili krajnje nekorektni, bilo mi je potrebno da slikam Jadranku Jovanović, da bi mi se vratilo zadovoljstvo slikanja. Njena lepota i sam kontakt sa osobama sličnih duhovnosti i ambicija vraćaju veru u život. Ona je posebna ličnost.
12. Domaći kritičari i Vaše kolege hvalili su Vas i kudili, neki čak omalovažavali i kičom nazivali ono što radite. Kako prihvatate kritike i da li ste Vi lično zadovoljni svojim delom? Može li, uopšte, jedan umetnik biti zadovoljan sam sobom i onim što je uradio?
Sa većinom naših kritičara, pa i sa mnogim kolegama, imao sam loše iskustvo na početku svoje karijere……Najteze je izdvajati se u jednoj sredini, koja se navikla na nesto pa tesko prihvata novo. I mi svi ako treba sebe da promenimo, to radimo polako.
Ali, ko su ti kritičari? Oni su ljudi kao i svi mi. Teško je biti objektivan kritičar – savremenik, ali je bljutavo kad taj savremenik misli da je prepametan i da on sve zna. Pokaže se, kroz vreme, ko je ko i ko je šta. Otkriju se mnoge greške u proceni nekog umetnika, jer mnogi kritičari nisu u stanju da prate razvoj umetnika – ili ih ne interesuje ili se slučajno bave tim poslom. To je sve veoma ozbiljno. Kažu neki da slika nije nikada završena. Ja naprotiv sliku prestanem da radim kad pomislim da nemam više šta da dodam.Ja sam lično nezadovoljan samim sobom, jer nisam uradio onoliko slika koliko sam mogao, a u dizajnu , kad govorimo o svetskoj konkurenciji, mi je prekinut razvoj, kad sam morao da se vratim u Beograd!
13. Vaše slike su izuzetno skupe. Da li je njihova cena posledica samosvesti o njihovoj vrednosti, ili…? Da li se lako odvajate od svojih platna?
One su skupe za ovu sredinu, ali da sam odrastao u bogatijoj zemlji, onda se ne bi govorilo o mojim cenama. Možda i bi, ali u drugom kontekstu. Jedan Amerikanac je prodao svoju sliku za 18 miliona U$ dolara, a zna se šta je sve potrebno za takvu prodaju! Sve se teže odvajam od slika, najviše od onih koje su deo mojih uspomena, koje su uvek pune emocija, a pošto poslednjih pet godina i ne slikam, to "teško odvajanje" je baš potencirano!
14. Zašto posle toliko godina rada i mnogo prodatih slika nemate svoj atelje ili galeriju, pa ste morali da odbijete i ponudu Deutsche Banke iz Franfurta koja je htela prošle godine da pošalje svoje predstavnike "u vaš izložbeni prostor" da odaberu i kupe Vaše slike?
Bilo bi dobro da sam kontinuirano radio i prodao mnogo slika, ali to, na žalost, nije istina. Da je istina, pa imao bih atelje i ne bih odbijao ovakvu fantastičnu ponudu Nemačke banke. Ova država dugo neće shvatiti da nije vredan poštovanja samo onaj koji ima partijsku pripadnost, već naprotiv – potpuno je normalno da ukoliko osoba više vredi, ne oseća potrebu za političkim angažmanom. Zbog toga je ova naša talentovana zemlja puna nerealizovanih ljudi i zato mnogi izlaz traže odlazeći napolje.
15. Na kraju, recite za "Urban" gospodine Prudnikov šta mislite o savremenoj umetnosti, o poplavi performansa i instalacija i kako vidite budućnost likovne i primenjene umetnosti kod nas i u svetu?
Moderna umetnost je nastala kao reakcija na pojavu fotografije i ona je delo umetnika koji je odstranio čoveka, figuru sa platna. To može da se poredi sa stanjem posle zemljotresa kad je zemlja u ruševinama. To je moderna umetnost. Što je veća nakaza ili haos na slici, moderni kritičari su oduševljeniji. U razvoju slikarstva, u jednom trenutku, nestaje figura sa platna i sama fotografija postaje umetničko delo… I posle zemljotresa stanje se stabilizuje!
16.Zbog cega niste slikali vise od pet godina?
Ovo sam napisao jednom poznaniku….januara ove 2003. godine.
———————–
Ne znam da li znate zivotnu sudbinu nase najcuvenije glumice Zanke Stokic?
Danas sam na televiziji gledao emisiju posvecenu toj velikoj glumici, a u poslednje vreme se dosta i govori o njoj.
Mnogi su pricali u raznim medijima o njenoj zalosnoj sudbini.
Za vreme rata, kao i mnogi drugi glumci,
igrala je u nekom pozoristu saljive komade…da bi zaradila jer je bila i bolesna,
i trebao joj je novac za lekove,
Zbog toga su joj 1945 godine na Sudu oduzeli Gradjansku cast na sedam godina, sa nemogucnošcu da igra u pozoristu.
To je veliku glumicu strasno pogodilo i potpuno izmenilo zivot,
pa kad su joj javili 1947-e da su joj oprosteni "grehovi", posle tri dana je umrla!
To se i meni dogadja ovde…
/ politicari su uvek isti idioti /
moj stan mi je uzet, dat sudiji Okruznog suda 1995 godine,
jer sam 1089 slikao Milosevica.
O tome postoji i dokumenat, a ti isti ljudi ( SPO ) su mu kasnije prisli…dobili svu vlast Beograda u svoje ruke i krali dok su mogli da kradu.
Ja sam ga samo slikao …bilo mi je naruceno, a oni su sa njim saradjivali.
Zanku Stokic koju danas slave kao najvecu nasu pozorisnu glumicu, je to ubilo…..
…a ja zahvaljujuci kontaktima preko Interneta,
odrzavam jedino ono sto nama ljudima i ostaje,
a to je …..NADA !
"SVAKO KO IMA NEKI TALENAT IZDVAJA SE U DRUŠTVU OD RANOG DETINJSTVA I ON GA USMERAVA KAKO DA SE PONAŠA PREMA OKOLINI. BEZ OBZIRA NA TO, ONO ŠTO JE NAJVAŽNIJE I ŠTO FORMIRA SUDBINU UMETNIKA, ALI I DRUGIH, JE LJUBAV KOJU OSEĆAJU PREMA ONOME ŠTO RADE. PITATE SE ZAŠTO LJUBAV NIJE UZVRAĆENA? RADILI STE ONO ŠTO STE VOLELI, ALI TO NIJE DOVOLJNO, KAO ŠTO NIJE DOVOLJNO DA VOLITE, A DA VAM NA LJUBAV NIJE ODGOVORENO."
1. Kad i kako ste postali svesni svog talenta i da li ste ga od nekog iz porodice nasledili? Da li je talenat, za Vas, genetski, božji ili neki drugi dar?
Iako živimo u 21. veku, a to znači da čovečanstvo dugo postoji, mi ne znamo mnogo o našem poreklu. Ne verujem ni da je nešto o nastanku raznih talenata otkriveno, pa se ja ne bih upuštao u razotkrivanje te istine. Pretpostavljam da su ljudi, kad je počela priča o talentima, pošli od onih koji su se izdvajali, u bilo kom smislu, od onog sveta koji se samo brinuo o opstanku. Ako se beba odmah po rođenju već upoređuje sa majkom ili ocem, što je normalno, tom logikom moramo da idemo i kad razmisljamo o talentu, koji deca često preuzmu od jednog ili drugog roditelja! Iako geometar, moj otac je odlično crtao, a njegov rođeni brat je bio profesionalni slikar, ali ga, na žalost, nisam upoznao jer su ga Nemci ubili (sto za jednog Nemca) dok sam bio sasvim mali. Poznajem samo njegove izvanredne crteže. I moja majka je veoma uspešno heklala i štrikajući skladno sklapala boje. Moj sin ima iste talente kao i ja, ali u drugoj formi: ja sam voleo da pevam, on komponuje muziku, ja sam slikar, on će možda biti vajar ili arhitekta itd.
2. Koliko je Vaš život, ne samo umetnički, bio i jeste određen talentom koji posedujete i kako razmišljate o svom i talentu uopšte?
Svako ko ima neki talenat izdvaja se u društvu od ranog detinjstva i on ga usmerava kako da se ponaša prema okolini. Moram da naglasim da ne smatram talentom samo slikanje, pevanje… već i bavljenje sportom, dobrim smislom za biznis i još puno toga što jedno društvo obogaćuje. Na žalost, najmanje je talentovanih za bavljenje politikom.
Što se mojih talenata tiče, imao sam ih više. Žao mi je što nisam imao današnje iskustvo i što svakom talentu koji sam posedovao nisam posvetio dovoljno vremena, u pravo vreme. Bez obzira na to, ono što je najvažnije i što formira sudbinu umetnika, ali i drugih, je LJUBAV koju osećaju prema onome što rade. Ta ljubav tera na rad, a veliki rad na nova otkrivanja, ostvarenja. Umetnik može o sebi nešto da kaže tek kad postane dobro informisan o drugima, što je veoma teško ako si okrenut svom radu i usavršavanju. Meni se u svoj mojoj tragediji, jer ne slikam pet poslednjih godina, desio internet, kome mogu da zahvalim za mnoge kontakte u svetu koji su mi dali i daju podršku, najveću moguću, i koji me podstiču da istrajem i da verujem da sam još umetnik – slikar.
3. Za stvaranje dela, osim talenta, šta je po Vama još neophodno?
Veoma je važna podrška društva u kome živite. Po meni, talenat je povezan sa velikom ljubavlju prema onome čime se bavimo i ne treba se obazirati ni na kakve probleme vezane za naš pošao. I ovde je ljubav "slepa" ! Tera nas da idemo napred, da imamo i ambicije da to svima pokažemo, pa ako naiđemo i na podršku, ona nam održava tu ljubav, razvija talenat! To se sve lepo završi ako vas okolina poštuje, ali ako to nije slučaj, šta vam ostaje na kraju života? Pitate se zašto ljubav nije uzvraćena? Radili ste ono što ste voleli, ali to nije dovoljno, kao što nije dovoljno da volite, a da vam na ljubav nije odgovoreno. Vreme je brzo prošlo, a čemu?
4. Nije retko da se slikari bave i dizajnom. Dobar primer je slavni Salvador Dali. Počeli ste i Vi kao dizajner. Kojim ste se formama najviše bavili i da li i danas ponešto dizajnirate?
Ne poznajem dovoljno Dalijevo delo, ni slikarsko, ni na polju dizajna. Malo čudno zvuči, ali mladi umetnik koji ima šta svoje da kaže, gleda druge umetnike površno, čisto informativno i, iscrpljujuće radeći, izvlači postepeno iz sebe ono što na određenom stepenu razvoja može da da.
Sećam se Dalijeve fotelje u obliku usana. Bila je vrlo karakteristična. Dali je umetnik najvećeg formata! Ja sam počeo da se bavim dizajnom kad sam sa jedne izložbe dizajna u Beogradu izašao ravnodušan i vraćajući se kući izmislio sam čašu za dve upotrebe. Tako je počelo, provokacijom koja izaziva reakciju, ako si kreativan.
Tako sam počeo i da slikam, iako sam se bavio dizajnom u Italiji. Sreo sam u Skadarliji jednog kolegu koji nije uspeo da me nacrta. Kod kuće sam bezuspešno pokušavao da nacrtam sebe. Posle duge pauze, ništa mi nije polazilo za rukom, iako sam nekad bio najbolji crtač na Akademiji. Želeći da povratim samopoštovanje, da sebi dokažem da sam dobar, nastavio sam mnogo i uporno da radim da bih dostigao današnji nivo. Velik rad i uticaj okoline i svakodnevnog života, pozitivan ili negativan, zatim umetnikove potrebe, patnje i razočaranja najviše utiču na umetnika kao stvaraoca. Ako si slikar i imaš ženu koju voliš, a postoji i patnja zbog velike želje za njom, naslikaćeš je sa toliko emocija da može da ti je zameni ona na platnu. Velika ljubav će iznedriti i dobru sliku.
5. Vaši veliki oglasi u novinama, na celoj ili pola strane, bili su grafički "drugačiji", a sadržajno novi, provokativni i, moglo bi se reći, prudnikovski. Šta ste, osim samoreklame, želeli ovim oglasima i zašto ih već poduže nema?
Ti oglasi su meni odavno postali najbolja komunikacija sa ljudima, sa mogućim klijentima i mnogi me po tome znaju. Kad sam na početku karijere davao brojne intervjue, oni su često bili skraćivani, a i pitanja i odgovori nezadovoljavajući. Ja sam, razmišljajući, našao način koji mi je više odgovarao. Preko oglasa se više kaže s manje reči, a likovno su bogatiji, mnogo efektniji, mnogo ste zapaženiji. U moru intervjua treba znati izdvojiti se.
Taj moj nacin su posle koristili i drugi, pa sam i tu bio avangardan.
Ti oglasi koštaju mnogo i meni je žao što sada za njih nemam novca.
6. Da li je poziv International Association of Business Leadersa (najbolji danas u biznisu u svetu) u junu 2002. godine da se učlanite u njihov klub posledica vašeg dizajnersko-likovnog rada, ili nečeg drugog i zašto ste ovu ponudu odbili?
Predstavljajući se na internetu svojim delom…slikarstvom i radom na dizajnu, cini mi se da sam ja sam i tu imao svoj način, koji me je izdvaja od drugih. Možda su mali doprinos tome dale i moje slike? Proslog leta je u poseti bio jedan naš stručnjak za marketing ( živi u Italiji ), koji je rekao: "Ako imaš dobru robu i reklamiraš je preko interneta, svi će znati da imaš dobru robu, i obratno". Ja se s njim apsolutno slažem, a dokaz je i ovaj poziv za članstvo u "Svetsko udruženje biznismena", koji sam dobio i odbio. Kako sam mogao da prihvatim da budem njihov član, kad se, kao najnormalnije, pretpostavlja da takav jedan član ima viši standard i da može da učestvuje na konferencijama širom sveta. A ko sam ja ovde …niko i ništa. To što sam i počasni član Francuske akademije nauka i umetnosti, kao i drugih svetskih udruženja, to ovde samo "bode oči".
7. U mladosti ste živeli u Italiji i u nju se često vraćali. Da li su veliki italijanski umetnici imali uticaja na vaše okretanje slikarstvu, naročito portretu, i na vaše opredeljenje za realistički stil u vreme dominacije apstraktne umetnosti?
Ja sam prvi put otišao u Italiju 1968. godine, jer sam dobio nagradu na međunarodnom konkursu "SORMANI", za "Nove ideje u dizajnu nameštaja". Posle nagrade koju sam primio, ponudili su mi da ostanem u Italiji. To je bilo zaista pravo vreme u dizajnu za nove ideje, pronalazili su se novi materijali…i oni su me mnogo cenili, a dokaz je da sam ulazio i u selekciju "ITALIAN –DESIGN" i van Italije. Taman kad je trebalo da učvrstim svoju poziciju u Italiji, zbog jednog " ljubitelja" moga slikastva iz Beograda, koji je u isto vreme živeo u Milanu baveći se uličnom krađom, a u pasošu imao moje prezime, ja nisam dobio produžetak radne dozvole. Taj " ljubitelj" moga slikarstva i "otmenog" prezimena, je bio vise puta gost emisije "Crni biseri" Vanje Bulica na TV POLITICI. Posle osamnaest godina ja saznajem zasto mi nisu produzili radnu dozvolu!
Kakva sudbina!
Moje okretanje slikarstvu se desilo već spomenutom provokacijom u Beogradu, kad me je crtao jedan moj kolega u Skadarliji, ali više od toga je, možda, uticao moj prevelik rad u Italiji na dizajnu i zasićenost apstraktnim formama. Počeo sam da slikam i vratio se detinjstvu i realizmu, koje je školovanje na Akademiji prekinulo. U poslednje vreme rada u Italiji čak sam počeo i realističku skulpturu da unosim u svoje kreacije nameštaja!
Nije, dakle, na mene uticao ni ovaj, ni onaj slikar. Ja sam sve to nosio u sebi i samo se čekao momenat da počnem da slikam.
8. Kako stvarate portret – po narudžbini, preko fotografije, poziranjem osobe čiji portret radite – i kako su nastali portreti Tita i Miloševića?
Današnje vreme je vreme žurbe za novcem, nervoze i teško možete naći nekoga ko hoće da pozira, pa smo mi umetnici prinuđeni da radimo sa fotografije. Velika je razlika između naših portreta i portreta koji su radili stari majstori. Oni su radili sa manje napora, jer su pred sobom imali trodimenzionalni model, pa su njihovi portreti zbog toga bili ubedljiviji. Ja ne znam ko je mene smestio u ovo nesrećno vreme, ali ja tu ništa ne mogu. Moram da se mučim više nego stari majstori, bez mogućnosti da postignem njihov reziltat, iako nisu talentovaniji od mene! Potrebno je biti veoma radoznao, zavirivati u unutrašnjost osobe koju slikaš, a svaka je drugačije sastavljena. To može samo neko ko voli ljude, a to žnači tražiti i isticati njihove pozitivne osobine. Moja slika nije ružna. Dosta je užasa oko nas! Davno je "Galerija portreta" u Tuzli raspisala konkurs: "Tito u delima likovnih umetnika",ali moj portret tada nije prošao, iako je poznati umetnik fotografije Nikola Bibic, koji je cesto Tita fotografisao, rekao da nije video bolji portret Tita…..a prošlo je pet portreta Safeta Zeca! Posle mi je Kabinet predsednika Tita naručio jedan portret, koji je štampan i kao marka i kao razglednica za Muzej "25. maj". Valjda je bilo normalno da mi neko naruči i portret Slobodana Miloševića 1989. godine, koji su potom štampali. Prvo su ga naručili od Olje Ivanjicki, iako se ona ne bavi realističkim portretom, ali ga je uradila.
Portret, inače, završim za skoro isto vreme kao jednu veću kompoziciju. Gledajući nesmenjiva lica na TV ekranu, smučilo mi se da radim portrete, jer radeći veću kompoziciju pružam mnogo veće zadovoljstvo ljubiteljima mog slikarstva. Pruža mi se prilika da se posvetim i drugim interesantnijim temama. Uzgred da kažem da me zbog tog portreta Miloševića teraju iz stana i već pet godina ne slikam…
9. Da li vam se dogodilo da neko lice bude "neuhvatljivo" za Vašu kičicu, da ne možete na platno da prenesete ne njegov fizički izgled, već karakter, unutrašnje biće, nevidljivo JA? Koliko vam je bitno da portret bude verna slika osobe, da na nju zaista liči i da bude lako prepoznatljiva?
To meni nije moglo da se desi, jer slikati portret za mene je uvek bio novi izazov. To je nešto po čemu sam bio poznat. I prilikom biranja fotografija, a lično snimam, izaberemo onu koja potpuno odgovara toj osobi. A mi nismo na svakoj fotografiji "prepoznatljivi i pravi mi"! Jedamput mi se desilo da sam radio portret ćerke jednog gospodina. On je izabrao fotografiju, a ne ona, ja sam se maksimalno trudio, ali nije vredelo…njoj se nije izabrana fotografija dopadala, pa ni slika. Ona sebe nije takvom doživljavala. Sada veoma pazim na to!
10. Na skoro svim Vašim slikama pozadina je tamna ili sfumatično zamagljena, često skoro crna. Je li Vaša paleta, kao i svetlost fokusirana na deo slike, odraz vaše duše?
Mozda sa umetnikom o tome ne treba razgovarati…..On radi kako radi, a verovatno rezultat svega toga je ono iskustvo sto je nagomilano u njemu i njegovim precima.
Moj otac je kao dete sa roditeljima dosao iz Rusije ! Kakvo je njegovo poreklo i poreklo moje majke..seljanke sa Zlatibora…Ko to moze da objasni ….to su cudne stvari.
A zahvaljujuci mojoj babi po majci, ja sam se cak i rodio!?
Moja majka je iz Prokuplja dosla u Uzice da me abortira…..bio sam u tom trenutku nezeljeno dete, ali me je baka spasla!
Uvek zaplacem kad pomislim na moga dedu, poznatog trgovca u Uzicu, baki, uopste na sve te uspomene…Ko ce to da mi objasni ?
Mnoge stvari ne znam, pa ni zasto tako slikam….. Ja mogu da razmisljam i da kazem, da i u susretima sa ljudima pamtim samo one najvaznije, sustinske stvari, koje je neko rekao. A zasto ja to tako razmisljam i zasto se isto tako ponasam na platnu, isticuci ali nezno, bitne stvari za slikanu osobu, a ne cineci je ruznom, to je mozda za psihologa objasnjivo ili veoma obrazovanu osobu. Uostalom…to ja radim potpuno podsvesno i iskreno, jureci te rezultate koje imam u glavi, a koji su postavljeni ko zna kada! Vazno je ponoviti…pravi umetnik radi emocijama, a da nije tako bilo bi mnogo umetnika….dovoljno bi bilo biti nacitan….obrazovan !
A zna se da nije tako. Teorija i rad na slikarskom " terenu" su dve stvari.
Mozda je takva atmosfera na slici posledica moje želje da portretisanu osobu stavim u prvi plan i istaknem ono najbolje u njoj. Veliku ulogu ima tu i nivo estetika, i tu sam ponosan na moga sina koji je to pokazivao jos u ranoj mladosti, kao i kriticki duh.
Ja mislim da ne posedujem taj racionalan kriticki duh, vec podsvesno osetim da nesto nije u redu i reagujem kreativno, ili sam bar reagovao kreativno.
Ne kaze se uzalud…." Na mladjima svet ostaje"!
Mada imam svoju utesnu varijantu: "Covek ima odredjeni kapacitet kreativnosti, pa ako je nasilno prekinuta, onda moze da se manifestuje i u poznijim godinama!".
Nadam se da se ovome niko nece nasmejati?
A slika mora da ima svoj zivot, sopstveni prostor u kome se nalazi neko ili nesto…..Zasto bi ste vi inace i prilazili nekoj slici….da otkrijete tu malu tajnu, njenu lepotu…koja nije isto, sto i ono napolju. I sam stan ima svoju atmosferu, koju mi kreiramo, a slika je dopunjuje….sa vise ili manje uspeha….zavisno od vlasnika koji je izabrao sliku.
11. Uradili ste nekoliko portreta prelepe operske dive Jadranke Jovanović, kao i više slika na kojima su likovi muzičari. Kako su nastale te slike i kakav je Vaš odnos prema muzici, kao drugoj velikoj umetnosti? Ima li muzike na Vašim platnima?
Ja sam nekad govorio da više volim da pevam nego da živim. Kako mi sada to čudno zvuči, ali tada, za vreme studentskih dana, kad sam voleo da pevam i imao veliki ruski glas, borio sam se sa krajnicima, koji su me, valjda, i omeli da nastavim sa pevanjem. Pevanje mi je bila najvažnija stvar na svetu! Naravno, muzika je ostala i dalje deo mog života i bez nje ne mogu da radim, a i za slike sa tom temom će mi, valjda, biti sve veća potreba, s obzirom da u ovim godinama, posle svega, tragediju ni u kakvom obliku ne mogu da podnesem.
Posle jednog veoma lošeg iskustva, kad su naručioci portreta bili krajnje nekorektni, bilo mi je potrebno da slikam Jadranku Jovanović, da bi mi se vratilo zadovoljstvo slikanja. Njena lepota i sam kontakt sa osobama sličnih duhovnosti i ambicija vraćaju veru u život. Ona je posebna ličnost.
12. Domaći kritičari i Vaše kolege hvalili su Vas i kudili, neki čak omalovažavali i kičom nazivali ono što radite. Kako prihvatate kritike i da li ste Vi lično zadovoljni svojim delom? Može li, uopšte, jedan umetnik biti zadovoljan sam sobom i onim što je uradio?
Sa većinom naših kritičara, pa i sa mnogim kolegama, imao sam loše iskustvo na početku svoje karijere……Najteze je izdvajati se u jednoj sredini, koja se navikla na nesto pa tesko prihvata novo. I mi svi ako treba sebe da promenimo, to radimo polako.
Ali, ko su ti kritičari? Oni su ljudi kao i svi mi. Teško je biti objektivan kritičar – savremenik, ali je bljutavo kad taj savremenik misli da je prepametan i da on sve zna. Pokaže se, kroz vreme, ko je ko i ko je šta. Otkriju se mnoge greške u proceni nekog umetnika, jer mnogi kritičari nisu u stanju da prate razvoj umetnika – ili ih ne interesuje ili se slučajno bave tim poslom. To je sve veoma ozbiljno. Kažu neki da slika nije nikada završena. Ja naprotiv sliku prestanem da radim kad pomislim da nemam više šta da dodam.Ja sam lično nezadovoljan samim sobom, jer nisam uradio onoliko slika koliko sam mogao, a u dizajnu , kad govorimo o svetskoj konkurenciji, mi je prekinut razvoj, kad sam morao da se vratim u Beograd!
13. Vaše slike su izuzetno skupe. Da li je njihova cena posledica samosvesti o njihovoj vrednosti, ili…? Da li se lako odvajate od svojih platna?
One su skupe za ovu sredinu, ali da sam odrastao u bogatijoj zemlji, onda se ne bi govorilo o mojim cenama. Možda i bi, ali u drugom kontekstu. Jedan Amerikanac je prodao svoju sliku za 18 miliona U$ dolara, a zna se šta je sve potrebno za takvu prodaju! Sve se teže odvajam od slika, najviše od onih koje su deo mojih uspomena, koje su uvek pune emocija, a pošto poslednjih pet godina i ne slikam, to "teško odvajanje" je baš potencirano!
14. Zašto posle toliko godina rada i mnogo prodatih slika nemate svoj atelje ili galeriju, pa ste morali da odbijete i ponudu Deutsche Banke iz Franfurta koja je htela prošle godine da pošalje svoje predstavnike "u vaš izložbeni prostor" da odaberu i kupe Vaše slike?
Bilo bi dobro da sam kontinuirano radio i prodao mnogo slika, ali to, na žalost, nije istina. Da je istina, pa imao bih atelje i ne bih odbijao ovakvu fantastičnu ponudu Nemačke banke. Ova država dugo neće shvatiti da nije vredan poštovanja samo onaj koji ima partijsku pripadnost, već naprotiv – potpuno je normalno da ukoliko osoba više vredi, ne oseća potrebu za političkim angažmanom. Zbog toga je ova naša talentovana zemlja puna nerealizovanih ljudi i zato mnogi izlaz traže odlazeći napolje.
15. Na kraju, recite za "Urban" gospodine Prudnikov šta mislite o savremenoj umetnosti, o poplavi performansa i instalacija i kako vidite budućnost likovne i primenjene umetnosti kod nas i u svetu?
Moderna umetnost je nastala kao reakcija na pojavu fotografije i ona je delo umetnika koji je odstranio čoveka, figuru sa platna. To može da se poredi sa stanjem posle zemljotresa kad je zemlja u ruševinama. To je moderna umetnost. Što je veća nakaza ili haos na slici, moderni kritičari su oduševljeniji. U razvoju slikarstva, u jednom trenutku, nestaje figura sa platna i sama fotografija postaje umetničko delo… I posle zemljotresa stanje se stabilizuje!
16.Zbog cega niste slikali vise od pet godina?
…a ja zahvaljujuci kontaktima preko Interneta,
Yugoslavia, 1980, Europa: Tito & Prudnikov.
Verzonden:
maandag 10 maart 2008 8:38:29
Slobodane, saljem Vam ovaj imejl…….cisto informacije radi!
Find Yugoslavia, 1980, Europa Tito Prudnikov. FDC in the Stamps , Europe , Other category on eBay.
cgi.ebay.com/ws/eBayISAPI.dll?ViewItem& item=5668760545&category=699&fkxs=1 – 80k – Cached – Similar pages
SVI VASI KOMENTARI BICE OBJAVLJENI – SRPSKA ARMIJA NE PRIPADAJU BILO KOJOJ POLITICKOJ STRANCI – MI SE U SVEMU RAZLIKUJEMO OD PODREPASA, KOJI SU U SLUZBI ILI ISTOCNE ILI ZAPADNE PETE KOLONE… I KOJI MORAJU PRETHODNO TRAZITI ODOBRENJE MOGU LI OBJAVITI VASE KOMENTARE…
SRDACNO
GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE
DR. SLOBODAN PIVLJANIN
POSALJITE VAS KOMENTAR
|
Find Yugoslavia, 1980, Europa Tito Prudnikov. FDC in the Stamps , Europe , Other category on eBay.
cgi.ebay.com/ws/eBayISAPI.dll?ViewItem& item=5668760545&category=699&fkxs=1 – 80k – Cached – Similar pages |
SRDACNO
GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE
DR. SLOBODAN PIVLJANIN
POSALJITE VAS KOMENTAR
SRPSKA ARMIJA & SRBSKA ARMIJA 